Zapratite nas na Telegramu: https://t.me/provjeri_hr
Ljudi teško prihvataju tvrdnje koje su u suprotnosti sa njihovim pogledom na svet čak i kad taj pogled nije jasno definisan već se svodi na osećaj. Ako znamo da su mnogi pogledi ili osećaji formirani na bazi stereotipa koji su kreirani da bi nas „programirali“ onda našim tvrdnjama pokušavamo da se suprotstavimo mnogo moćnijem narativu od našeg i bez obzira što je istina na našoj strani, ti pokušaji su isuviše često neuspešni. To nije razlog da se obeshrabrimo, da odustanemo – iako ljudi ne prihvataju naš narativ na svesnom nivou, on se ipak „vrti“ na nesvesnom i lako može da se priključi nekim drugim informacijama.
Dobri primeri su u takvim situacijama zlata vredni…
„Laka lova“
Pas će brzo da nauči da će biti nagrađen (hranom koju voli ili bar našim odobravanjem) ako donese bačen štap, igračku – šta god. Čovek se ponaša na potpuno isti način iako je motiv drugačiji, najčešće novac. To je nauci odavno poznato.
Većina ljudi ne dolazi lako do novca, čak i ako uložimo svo umeće i vreme, svu snagu, opet ne možemo da za kratko vreme zaradimo dovoljno da postignemo finansijsku sigurnost do kraja života (a što ne bi ni trebalo da bude moguće u dobro organizovanom društvu). I oni koji to mogu (kada bi umeli da „povuku liniju“) moraju da ulože nešto što većina ne želi ili nema: glumci, pevači, sportisti ulažu talenat, kriminalci rizikuju svoju budućnost ili život… Pa ipak, neke “obične” profesije kao da su privilegovane.
Šta vam smeta kod vašeg posla? Ne odgovara vam fiksno radno vreme? Nervira vas šef? Želeli bi da možete da menjate radno okruženje na mesečnoj ili čak dnevnoj bazi? I još dobro da zaradite? Da li pretpostavljate na koga mislim?
Da, kao jutjuber, bloger ili programer većinu od navedenog možete da ostvarite. Naravno, dobra zarada nije garantovana ali za nju imate veću šansu u odnosu na “obična zanimanja” kod kojih vam je limit poznat. Prosto je neverovatno kako niko ne postavlja pitanje zašto je tako – jednostavno smo prihvatili da je to normalno.
Programer kao dobar primer
Namere Moćnika je teško videti direktno ali ih je najbolje tražiti na mestima gde Sistem “baca štap”. Ako su neki poslovi znatno bolje plaćeni od drugih za koje je potrebna sličan nivo obrazovanja i sličan utrošak rada, ako se takvo stanje održava duže vreme (uvek su mogući privremeni poremećaji tržišta rada) onda možemo biti sigurni da Moćnici favorizuju te poslove iz ličnog interesa.
Odmah da se ogradim: to što bloger, jutjuber ili programer mogu biti (dakle nije obavezno) bolje nagrađeni za svoj rad od većine ostalih zanimanja ne čini ih lošima na bilo koji način – oni rade svoj posao kao svi ostali, susreću se sa raznim problemima kao svi ostali i uglavnom ne misle da zarađuju neopravdano mnogo… isto kao i lekari, advokati.
Moćnici favorizuju blogere i jutjubere u cilju psihološkog inženjeringa populacije, isto kao glumce, pevače i sportiste tako da se tu neću previše zadržavati. Programerima je dodeljena mnogo konkretnija uloga, da li možete da se setite šta bi to moglo biti? Ni ja nemam sigurnih informacija, napraviću samo jednu pretpostavku koja je sasvim logična a u daljem tekstu ću je razvijati – Moćnici su shvatili još kod prvih računara da mogu da naprave AI kao i njen potencijal!
Put ka veštačkoj inteligenciji
Zamislite da ste u vremenu prvih računara, da imate neograničenu moć i sredstva i da ste shvatili potencijal AI – šta bi uradili? Naravno, išli bi ka tom cilju… ali kako? Osnovno je stvoriti tehnološke uslove, dakle hardver i softver!
U tehnologiji računarskog hardvera nema ničeg spektakularnog, nema razloga za prizivanje „vanzemaljskog uticaja“. Ako pogledamo prve PC-je oni su bili jednostavnije konstrukcije od muzičkih uređaja tog vremena (pogledati film „Jobs“). Sve što je trebalo je da ovu industriju okrenu industriji zabave (razmislite kako je moguće da se filmska i muzička industrija tek-tako odreknu ogromnog dela zarade, da se previše ne bune zbog toga jer čak i na Zapadu nije nezakonito gledati besplatne strimove sa ovakvim sadržajem?!?) i onda smo mi sami stvorili zahtev za unapređenjem ove tehnologije, mi smo to unapređenje finansirali i za nekoliko decenija smo došli do tehnologije koja može da podrži AI.
Nekome je fascinantan razvoj ove tehnologije, mene najviše zadivljuje organizacija toga – način na koji smo motivisani da u tom razvoju učestvujemo. Setite se samo histerije kod izlazaka novih modela Ajfona i sve će vam biti jasno.
U stvaranju veštačke inteligencije razvoj softvera je još bitniji ali sa tim nismo upoznati kao sa razvojem hardvera. To je sasvim razumljivo jer smo svi učestvovali u “hardverskom ludilu” dok je oko softvera bio angažovan zanemarljiv… gotovo zanemarljiv procenat stanovništva. Programiranje ne da nije previše interesantan posao nego je stresan, zahteva jaku koncentraciju a školovanje za njega spada u teže. Gledajući iz ovog ugla nije nikakvo čudo da je ovaj posao dobro plaćen i sasvim se uklapa u tržišne principe ali ima još uglova iz kojih valja pogledati.
Pravilo a ne izuzetak
Ako neko nije odgledao dokumentarni film “Monopoly” a interesuje se za geopolitiku i generalno odnose u društvu, obavezno bi trebalo da ga pogleda jer će u njemu naći proverljive činjenice koje pokazuju kako je ekonomija u stvari organizovana. Gledajući taj film shvatićete da ono što ste učili u školi o ekonomiji nema veze sa današnjom realnošću, da je slobodno tržište laž jer se velika većina zapadnih kompanija (odnosno svi bitni tokovi roba i usluga) nalaze u rukama malog broja ljudi!
To možemo da vidimo jasno i nedvosmisleno, “crno na belo”, i iz toga odmah možemo da izvučemo zaključak da ti isti ljudi u stvari kreiraju potražnju za određenim robama i uslugama. Nećemo preterati ni ako odemo dalje sa zaključivanjem pa kažemo da oni kreiraju naše želje, naš sistem vrednosti… što je sistemski psihološki inženjering koji se na nama svakodnevno primenjuje, od rođenja pa do smrti.
Kad ovo shvatimo biće nam lakše da razumemo razne ekonomske nelogičnosti. U suštini, gotovo svuda se može videti ruka slobodnog tržišta, ponude i potražnje – da nije tako ljudi bi davno uvideli da nešto opasno nije u redu. Međutim, ako pogledate plate istih obrazovnih profila koji rade na različitim poslovima možete videti značajne razlike! Recimo biohemičar koji radi u farmaceutskoj kompaniji gotovo uvek ima osetno veću platu od svog kolege koji predaje u školi.
Čak i ako postoji obavezna nivelacija plata prema stručnoj spremi, onaj u farmaciji će imati znatne “nevidljive pogodnosti” koje stvaraju veliko interesovanje za ta radna mesta a što omogućava farmaceutskoj industriji najkvalitetnije “ljudske resurse”. Dovoljna je statistika (ukoliko uključite “nevidljive pogodnosti”) da primetite razliku između “manje i više bitnih” zanimanja… i ovde se vraćamo na programere.
Do skora (do pojave “inteligentnih botova”) je postojala gotovo neograničena potražnja za programerima. Kreiranje potražnje za njihovim uslugama u tolikom obimu je zaista fascinantno a sadašnje smanjenje te potražnje nam govori da je cilj već postignut ili da su vrlo blizu njega. I svuda je isto: kada nam se pojave “nove želje” one su po pravilu programirani psihološki konstrukt koji za cilj ima razvoj nečega što je potrebno Moćnicima. Veštačka inteligencija, biološka oružja, nove vrste medija i još mnogo toga čega nismo svesni – sve su to alati kojima se vrši kontrola nad svakom oblasti našeg života.
Ali šta mi znamo, mi smo samo teoretičari zavere…
Foto naslovnice: unsplash.com
P O D I J E L I !
