Borba za opstanak – 1.deo

Zapratite nas na Telegramu: https://t.me/provjeri_hr

Upoznavanje strategije i taktike protivnika

Korona agendu doživljavamo kao ultimativno zlo ali to nije baš tako, “naši prijatelji” vole da kažu da je svaka kriza prilika… i zaista, ova kriza je otvorila oči i onima koji ne žele da vide današnji svet u pravom svetlu! Zašto većina i dalje ne reaguje drugo je pitanje ali se više ne može negirati činjenica da nama ne upravljaju naši političari – naša vlast! Ko je onda taj koji zaista upravlja: WHO? Klaus Švab? Bil Gejts? Vašington? Ne, sve su to samo pioni, korisni idioti nekakve anonimne snage koja uprkos svojoj anonimnosti ima “pipke” u svakoj instituciji, organizaciji, korporaciji… u svakom kutku planete.

Šta je vrhunac psihološkog inžinjeringa – uveriti nekoga da radite za njegovo dobro iako je istina sasvim suprotna? Može i gore od toga, „obraditi ga“ da sam traži da se uradi nešto što je štetno za njega! Recimo ulazak u rat… nebitno zašto i protiv koga.

Ako su Moćnici anonimni, ako nemaju direktnog učešća u vlasti, kako kontrolišu vlast? Zašto bi vlast pristala da se neko drugi meša ako u rukama ima sve poluge vladanja?

Čak i u slučaju monarhističke vladavine mogu se pojaviti razlozi da vladar pristaje na ustupke iako to ne želi. Međutim, takav oblik vladavine je za Moćnike bilo isuviše rizičan – ometanje njihovih planova se moralo svesti na najmanju moguću meru. Uostalom, to je san svakoga ko želi moć.

Bilo je dakle neophodno uzeti vlast iz ruku monarha ali se nekome morala dati – kome? Primer demokratije antičke Grčke je bio prihvatljiv, mnogo je lakše pridobiti nekoliko aristokrata koji će neprestano insistirati na planiranoj agendi dok je ne ostvare za razliku od monarha koji ne dozvoljava da neko drugi upravlja njegovim narodom.

A onda je ideja evoluirala: narod može da ustane protiv monarha ili aristokratije i tako dovede do situacije koju je teško kontrolisati, zar nije bolje uveriti narod da on ima vlast? Naravno, za sprovođenje vlasti su potrebni predstavnici – na koje se može uticati na milion načina, od korupcije raznih vrsta preko ucena do pretnji. Svako ima tačku na kojoj se lomi koju nije teško da otkrije onaj ko odlično poznaje psihologiju.

“To nije tačno, parlamentarna demokratija je nastala ostvarivanjem večite težnje naroda za pravednim vladanjem!”

Dobro, da vidimo šta se dešava kada recimo stranka koju narod izabere nema dovoljno mandata da formira vladu – ona pravi koaliciju. Sa kim pravi koaliciju, da li narod odobrava politiku stranke koja ulazi u koaliciju sa njihovom strankom, da li iko išta pita narod – koji navodno ima vlast u svojim rukama?

Još jedan bitan detalj koji se odnosi na terminologiju ali je u pitanju suština: narod je prihvatio narativ da se njime vlada – ako je vlast zaista u rukama naroda onda predstavnici vlasti narodu služe! A vlast ne da ne služi narodu nego narod sve teže živi jer vlast sada služi nekome drugom.

Nije oduvek bilo tako. Bilo je perioda kada je narod u većoj meri uticao na vlast. Nekada su mediji imali značajnu ulogu u otkrivanju malverzacija vlasti ali su i mediji uklonjeni kao faktor koji smeta (ili preciznije – kupljeni). Iako je bilo različitih perioda moć je vremenom sve više prelazila iz ruku naroda u ruke “političke aristokratije”. Zaista, teško je zamisliti sistem u kome Moćnici lakše i efikasnije a pre svega sigurnije mogu da imaju kontrolu nad narodom.

Verovatno sumnjate u ovo što tvrdim bez obzira što zvuči logično jer smo od rođenja učeni (oni koji su rođeni u ovom sistemu) da je ovaj sistem najispravniji. Da vidimo onda kako Moćnici realizuju svoj uticaj.

Ljudima ne upravlja samo razum, ljudima upravljaju i osećanja: ljubav, samilost, altruizam ali i strah, bes, mržnja, pohlepa… Ljudsko društvo se neprestano bori protiv negativnih osećanja jer ima veliko iskustvo sa njima i zna da vode destrukciji. U normalnim okolnostima društvo insistira na pozitivnim osećanjima ali ona popuštaju pod negativnim u vanrednim, opasnim okolnostima.

I dok je na pozitivna osećanja koja su uglavnom u skladu sa razumom teško uticati, negativna je neuporedivo lakše usmeriti u željenom pravcu. Setite se demonizacije naroda i njihovih vođa koje je Vašington nameravao da napadne ili su im “stalni neprijatelji”. Nacionalizam, rasizam, vera, seksualno opredeljenje… beskonačan je spisak stvari koje koriste za raspirivanje negativnih osećanja i njihovo usmeravanje u “pravu” (odnosno željenu) stranu iako se zvanično navodno bore upravo protiv navedenog. Da li je običnom čoveku u interesu da ratuje protiv drugog koji je druge nacije, vere ili boje kože? Nije ali ga je lako ubediti da jeste.

Sada imamo sve što nam je potrebno za objašnjenje: Moćnike kao komandanta, političare kao oficire i obične ljude kao vojnike koji izvršavaju naređenja. Ali nije baš tako jednostavno: kako naređenja stižu od komadanta do oficira – ako stižu direktno zar oficiri ne bi shvatili ko je komadant? Odgovor na ovo pitanje je od suštinske važnosti za shvatanje celog koncepta realizovanja “anonimne moći”.

Duboka država

Moć u klasičnom političkom sistemu ima oblik piramide: na vrhu je predsednik (premijer) i sa vrha se spušta prema bazi koju činimo svi mi. U slučaju “anonimne moći” hijerarhija je neuporedivo komplikovanija. Razlika je mnogo a možda najbitnija je da Moćnici ne šalju naređenja. Kome da pošalju naređenje kad nemaju nikakvu zvaničnu funkciju, kad nisu deo nikakvog zvaničnog komandnog lanca? Oni zato ne šalju naređenja već “savete”.

Svi znamo da postoje uticajni ljudi, bilo u politici ili ekonomiji, čije mišljenje ili podrška mogu da budu izuzetno važni. Ali odakle njima ta “težina”? Oni imaju bitne informacije a vlasnik prave informacije može na mnogo načina da je iskoristi. Informacija može biti u vezi menjanja kamatne politike neke centralne banke, plana trase novog auto puta, situacije u nekoj kompaniji čije će akcije da pretrpe veliku promenu vrednosti, kadrovske promene u nekoj bitnoj državi… Svakakve informacije nekome mogu biti vrlo bitne što znači da su mu bitni ljudi koji ih imaju. Ali za jednu informaciju se očekuje druga informacija ili usluga druge vrste. I tako se gradi neverovatno velika, fina a složena mreža uticaja. Ono što većina ne shvata je da svi mi u nekom obliku učestvujemo u toj mreži bilo da povremeno posedujemo (nekome) bitne informacije ili da su neke informacije nama potrebne.

Izraz koje je često u upotrebi a za koji malo ko shvata pravo značenje, “duboka država”, je u stvari vrh ove mreže. Neki ljudi koji su “na izvoru” bitnih informacija bilo političke ili ekonomske prirode mogu svojim uticajem da pokrenu istorijske događaje ili procese – takve ljude slušaju i predsednici država. Pogledajte Henrija Kisindžera: nema neku bitnu funkciju ali se njegova reč pažljivo sluša, za njega su otvorena i ona vrata kroz koja je teško proći. Kisindžer je jedan od važnijih glasnika Moćnika, možda nije direktni kontakt jer je isuviše poznat ali je vrlo blizu samom vrhu. Preko glasnika “saveti”, informacije stižu do mesta za koje su namenjeni, mesta koje te informacije pretvaraju u željenu akciju.

Sada verovatno zamišljate prebivalište Moćnika kao komandni štab u kome se određuju planovi za sve što se dešava širom sveta. Sasvim suprotno, Moćnici vrlo retko intervenišu i to samo kod velikih zaokreta. U normalnim situacijama nema šta da se mešaju jer se sve odvija po već utvrđenim pravilima koja se odavno postavljaju i prilagođavaju.

Možda će sledeći primer bolje da objasni kako to funkcioniše. Završetkom Hladnog rata države istočne Evrope su započele “demokratizaciju”. Bez obzira na različite situacije u kojima su se nalazile, i ekonomske i ideološke i svake druge, bez obzira na različite političke strukture na samom Zapadu i njihove ideološke razlike prelaz je za sve bio na isti način. Ta “demokratizacija” je pre svega podrazumevala… šta drugo nego politički pluralizam! Koji otvara put privatizaciji. A privatizacijom se omogućava dolazak u zemlju stranih banaka, trgovačkih lanaca, osiguravajućih kuća, omogućava se kupovina preduzeća prvenstveno da bi se zatvorila, da bi se uništila konkurencija svojoj robi koja se tada prodavala na tom tržištu…

Sa jedne strane se stanovništvu zamazuju oči donacijama (koje po pravilu završavaju u džepovima “domaćih saradnika” ako te donacije ne koriste za naplaćivanje sopstvenih usluga) a na drugoj se neuporedivo veći novac “ispumpava” iz države bez ikakvih problema. I sve funkcioniše kao podmazano jer u tom sistemu važe iste zakonitosti bez obzira gde je “instaliran” – u staroj zapadnoj ili nekoj novoosvojenoj državi.

Teško je zamisliti koliko je politički establišment zavistan od te “mreže savetnika”, neki primeri to nedvosmisleno pokazuju pa ipak malo ko to uspeva da vidi – ili jednostavno odbija da prihvati.

Od kraja Hladnog rata pa do pre desetak godina u političkim krugovima Zapada je vladalo toliko jednoglasje da ako čujete jednog od njih znate šta će ostali reći. Bilo je i izuzetaka od ovog pravila ali tek sporadično. A onda odjednom haos! Kao da je uginula kraljica pčela i pčele više ne znaju šta treba da rade (samo što se ne radi o pčelama već o trutovima, tačnije nesposobnim birokratama).

Nešto se događalo a sami političari nisu shvatali šta. Zašto je došlo do odsustva “saveta”? To nikada ne bi mogli da razumemo da nisu usledili Brexit a kasnije i izbor Trampa za predsednika SAD. Tadašnji politički establišment koji je bio globalistički nije mogao da sprovede ove antiglobalističke projekte tako da su “savete” dobijali nosioci ovih projekata zahvaljujući čemu su ih uspešno realizovali.

Da opet ponovim: sve napisano je do krajnosti pojednostavljeno. Sistem koji Moćnici možda vekovima grade je neverovatno komplikovan a opet funkcioniše na sasvim jednostavnim principima, toliko je očigledan ali ga uspevaju sakriti banalnim metodama, zastrašujuće je moćan iako u potpunosti zavisi od naše vere u njega.

Dinamika “infekcije”

Termin infekcija je savršen za opisivanje načina na koji Moćnici šire svoj uticaj na svaki aspekt našeg života. Mi malo po malo prihvatamo promene koje su nam nametnute a kako su te promene usmerene na slabljenje našeg “imuniteta” (otpornost na uticaj spolja) sličnost sa napadom parazita je sve očiglednija.

Strategija kojom smo dovedeni u potčinjen položaj je remek delo psihologije, takva manipulacija našom psihom je zaista fascinantna! Dinamika uvođenja promena je fino tempirana: u početku su promene uvođene postepeno i sve sa opravdanjem u poštovanju ljudskih prava. Trik je bio sakriti zlu nameru koja se maskira u sasvim opravdanom zahtevu. Recimo apel za zaustavljanjem progona homoseksualaca je sasvim opravdan… ali on “evoluira” u zahtev za izjednačavanjem prava sa heteroseksualcima.

Čak ni to nije nerazuman zahtev ako se radi o sprečavanju diskriminacije recimo pri zapošljavanju ali smo svedoci da se na tome nije stalo već se zahteva (i sve se ređe traži a sve češće zahteva) pravo na brak a onda i pravo na usvajanje dece!?! Nekako smo i to prihvatili a onda su otišli korak dalje proglašavajući normalno “zaostalim i agresivnim” zahtevajući da se u medijima “ne vrši diskriminacija” (što je po njima kada recimo devojčica reklamira igračku-lutkicu ili kada se žena prikaže u ulozi domaćice). Ni tu nije kraj, sada zahtevaju da se deca u školi vaspitavaju u duhu “homo-tolerancije” (do nivoa preferiranja ove orijentacije)!!! A onda sledi transrodna histerija… da se vratimo unazad – sve je počelo apelom za zaustavljanjem progona homoseksualaca!

Prikazani primer na najbolji način oslikava našu sposobnost prihvatanja neprihvatljivog kao i dinamiku delovanja: u početku su potrebne decenije za neku ozbiljniju promenu a kad je populacija dovoljno “anestezirana” ono za šta su bile potrebne decenije može da se sprovede u mesecima.

Nabrajanje raznih sličnih agendi je nepotrebno, oduzelo bi mnogo vremena a svima nam je poznato. Bitno je shvatiti da se ništa od toga ne događa spontano, da je sve to deo mnogo većeg plana u kome smo svi mi, pa i oni koji direktno guraju te agende, žrtve.

Na kraju, ono što mnoge najviše zanima – ko su ti Moćnici?

Odgovor je vrlo jednostavan… potpuno je nebitno!

(obrazloženje sledi u drugom delu)

Foto naslovnice: pixabay.com

P O D I J E L I !