Ponedjeljak, 22 travnja, 2024
NaslovnicaWake upVelika agenda - 2.dio

Velika agenda – 2.dio

Zapratite nas na Telegramu: https://t.me/provjeri_hr

(tekst je napisan na srpskom jeziku)

Vezano: Velika agenda - 1.dio (agenda "klimatske promene" i prehrambena agenda")

Ovo je veoma opširna tema, biće podeljena na više tekstova ali umesto da zaključak napišem na kraju postaviću ga na sam početak kako bi ga stalno imali na umu dok čitate, kako bi ga kroz napisano potvrđivali… ili odbacivali.

U ne tako dalekoj prošlosti mogli smo da verujemo svojoj vlasti. Daleko od toga da je vlast ikad bila ono što nam treba ali bar nije učestvovala u agendama koje su usmerene direktno protiv našeg zdravlja, mogućnosti prehrane… naše bezbednosti na raznim nivoima. Danas i dalje velika većina populacije veruje u propagandu vlasti preko MSM-a što je zapanjujuće s obzirom na količinu informacija koje ukazuju na nešto drugo a ne mogu se negirati.

Na drugoj strani je „alternativa“, deo populacije koji je shvatio da malverzacije vlasti idu dalje od lične dobiti (što smo iz nekog čudnog razloga počeli da smatramo normalnim?!?) i koji traži i prihvata sve što dolazi „sa suprotne strane“ – u velikoj meri nekritički. Već se nalazimo u vrlo opasnoj situaciji gde se strane sve više radikalizuju odbijajući bilo kakve, pa i očigledne dokaze sa suprotne strane uvek se pozivajući na neke od gluposti suprotne strane!

To je upravo ono što žele kreatori Velike agende – haos u kome ćemo se međusobno sukobiti oko milion različitih pitanja u kome neće postojati dva čoveka koji nemaju radikalno različite stavove bar po jednom pitanju!!! Da li je potrebno podsećati na onu prastaru izreku „Zavadi pa vladaj“? Da bi uspeli da shvatimo suštinu onoga što nam spremaju moramo da se odreknemo komfora „intelektualne inertnosti“ i da svaku tvrdnju, svaku informaciju pogledamo sa svih strana, da se dobro potrudimo da im nađemo grešku bez obzira što nam je „bliska srcu“ pa da je tek ako prođe sve provere prihvatimo ili odbacimo.

Velika agenda se sastoji iz mnogo manjih. Manjima u velikoj meri možemo da odredimo bitnije ciljeve (obratiti pažnju na „ciljeve“ – dakle množina, svaka od agendi ima multivektorsko dejstvo) dok je krajnji cilj Velike agende teško odrediti pošto za određivanje tog cilja moramo koristiti isuviše pretpostavki a dovoljno je da samo kod jedne pogrešimo i imaćemo pogrešan krajnji zaključak. Ali nam niko ne brani da pokušamo, greške možemo ispravljati “u hodu”.

Rodna agenda

Možda vam ova agenda ne izgleda previše bitna, možda ne vidite mogućnost postizanja velikog manipulativnog učinka – upravo je u tome njena najveća prednost.

Gde se osećate najsigurnijim, najbezbednijim, najmanje uplašenim? U svojoj porodici. Porodica će vas zaštititi od neprijatelja, od gladi, negovati ako ste bolesni, utešiti u žalosti, savetovati kad ste u dilemi… tako je bar nekad bilo (u normalnim porodicama, naravno). Ali takva zajednica je veliki problem za one koji žele kontrolu nad društvom. Što je još gore, napad na porodicu bi izazvao veliki otpor, čak kontra efekat što je suštinski kvalitet ove zajednice. Dakle, razbijanje porodice se moralo odvijati postepeno i lukavo da bi uopšte bilo moguće.

Posle WW2, pa čak i do početka 60tih porodica je bila vrlo vitalna zajednica. Do tada je bila aktivno podržavana i od Crkve i od države. Može se reći da individualizam počinje uspon još od početka prošlog veka ali od 60tih taj uspon dobija neshvatjive razmere. Prvi koji su proglašeni “viškom” su bili najstariji: “Ko će da trpi starce oko sebe, samo pridikuju, zanovetaju, kukaju – oni su za starački dom! Uostalom, kako da idemo na letovanje ako moramo da se o njima brinemo!” Nije to potpuno bez osnova, zar ne?

Onda su na red došla deca: “Šta hoćete, do kraja života da vas vućemo na leđima – punoletni ste i vreme je da sami gradite svoj život! A i zaslužli smo slobodu, kako ćemo na letovanje… (ne zaboravite da je letovanje vrlo bitan deo života – vredan da mu se sve ostalo podredi?)”. Nije samo roditeljski pritisak prisutan, društvo u celini gleda negativno na “luzere koji se ne skidaju sa majčine kutlače”. Ni to nije potpuno bez osnova, zar ne?

Da sada uporedimo potencijal nekadašnje porodice i današnje.

Nekadašnju porodicu je karakterisao apsolutizam glave porodice i podređen položaj žena i dece – ne u svakoj porodici, naravno, ali je gotovo svaka porodica imala problema kojima je koren bio u nejednakom položaju članova. Međutim, ni kada je porodica svedena na dva člana harmonija nije zagarantovana, naprotiv, danas nije obavezno da je muško to koje maltretira ono drugo.

A šta su pozitivne strane velike porodice? Zamislite današnju tročlanu porodicu: i otac i majka su zaposleni (ponekad rade i po više poslova), majka kuva ručak za sutra kako bi imali šta da jedu kad dođu sa posla a otac završi poslove oko kuće (kojih uvek ima), u tome im prođe celo popodne pa tek uveče imaju vremena da se posvete detetu, da pogledaju TV jer su premoreni za bilo kakvu drugu aktivnost. A na TV-u sport, “sapunice”, rialiti program – “intelektualna anestezija”. U velikoj porodici je drugačije, jedno kuva za sve tako da ostali imaju vremena za druge poslove, više vremena za međusobnu razmenu mišljenja po raznim pitanjima, deca su u stalnom kontaktu sa babom i dedom koji imaju neuporedivo više vremena od roditelja ali i strpljenja da im prenesu staro znanje i iskustva. U maloj porodici danas decu uče mobilni telefoni.

Naravno, ima velikih porodica koje su potpuno nefunkcionalne kao i malih koje savršeno funkcionišu ali gledano sa tehničke strane… ne prave se džabe velika preduzeća. Najbitnije je to da je mala porodica podložnija spoljašnjem uticaju a posebno u periodu osamostaljenja dece kada je ono spremno da prihvati sve što mu okolina nameće kako bi se uklopilo. Bez nadzora roditelja mladi ljudi lako mogu da naprave grešku jer nemaju uz sebe nekoga sa više iskustva ko bi bi ga upozorio. Kada se neiskustvo kombinuje sa mladalačkim temperamentom (koga je teško obuzdavati i u kontrolisanim uslovima) i predatorskom sredinom, dobijamo savršen materijal za manipulaciju.

Jaka porodica može da se suprotstavi štetnom uticaju spolja, slaba ide linijom manjeg otpora prihvatajući sve što mora da prihvati. Kada se taj uticaj postepeno, kroz generacije, povećava ono što je trećoj generaciji bilo nezamislivo drugoj je bilo čudno a sadašnjoj je normalno.

Zamislite šta bi rekli vaši baka i deda u njihovoj mladosti za brak dva muškarca ili dve žene – danas je prevaziđena i priča o njihovom pravu na usvajanju dece, danas se deca u najmlađem dobu uče da je gej moderno, savremeno – poželjno a streit agresivno, odbojno, nepoželjno. Roditelji koji “ne poštuju ove smernice” mogu da se nađu u velikim problemima, čak do oduzimanja dece koja bi se dodelila na staranje nekim “normalnijim parovima” – recimo nekom gej paru.

Tu nije kraj ovom ludilu, u poslednje vreme je postala moderna promena pola. Deca zavedena manipulativnim pričama odlučuju se na promenu pola kao da je u pitanju izbor poklona prijatelju za rođendan pri čemu u mnogim slučajevima njihovi roditelji nemaju pravo da njihovu želju ospore?!? Dakle, dete ne može da gleda određene filmove, ne može da popije pivo u kafiću ali je sposobno da se odluči na promenu pola???

Da, ali koji pol izabrati… kad ih ima 30. Ili 80. Ili 240 – ko će to da prati i da li je uopšte bitno. Bitno je da roditelji više nemaju mogućnost da utiču na vaspitanje i obrazovanje svoje dece. Čak i da decu obrazuju u sopstvenoj režiji (vaspitavanje bi trebalo da se podrazumeva) ne mogu da utiču na te probleme u njihovom starijem uzrastu.

Šta je problem u vezi ove agende za mlade ljude? Ako se već nisu priklonili gej-transrodnom narativu neće dobiti najbolje plaćena radna mesta. Jedna australijska kompanija već nudi nedelju dana više godišnjeg odmora i veću platu za transrodne osobe (čak ni ne stavljam ovaj termin pod navodnike)! Ako želite da postanete pisac, za početak ćete poslati priču nekom od internet magazina ali će vam odmah biti jasno da imate mnogo veće šanse ako se izjasnite kao “marginalna grupa” (gej, migrant, obojeni…). Ne, niko vas neće odbiti zato što niste u toj grupi ali će pročitati vašu priču… ako budu imali vremena. Kako vreme bude odmicalo ovo ludilo će biti sve teže za lečenje…

Jaka porodica je stub društva, stub koji neko namerno ruši. Porodica nije napadnuta samo rodnom agendom, napadnuta je sa svih strana i polako je nestaje: porodica se pretvara u skup nezavisnih jedinki, celo društvo se pretvara u skup nezavisnih jedinki kojima je sve lakše upravljati jer niko nije u stanju samostalno da pruži otpor. Kao što vidimo rodna agenda je mnogo više od zabrane “diskriminatorskih reklama” (ono kad reklamiraju lutkice za devojčice a igračku pušku za dečake ili kad domaćicu prikazuju kao žensko a automehaničara kao muško) – u pitanju je psihološki inženjering koji se sprovodi nad celim društvom.

Obrazovna agenda

Šta učite u školi? Pa nauke, prirodne i društvene! Tako je bilo nekada, danas odgovor na ovo pitanje nije jednostavan.

Oduvek  se školski program zasnivao na nauci. Promene su se najčešće odnosile na povećanje obima gradiva ili vezane za najnovija otkrića. Lepota nauke je što su njene tvrdnje većinom proverljive, povezane i logične. Fizikom se objašnjavaju hemijske reakcije a biologija potvrđuje i tvrdnje fizike i tvrdnje hemije. Ako kapilarne sile niste shvatili na času fizike možda ćete ih lakše shvatiti na biologiji jer se odnose na isti proces. Ako građu atoma niste shvatili na fizici možda će vam biti lakše da shvatite kad budete učili elektronse orbitale i hemijske reakcije i zavisnosti od broja elktrona u poslednjoj orbitali. Toliko je sve povezano da bi greška na jednom mestu obavezno značila i grešku na nekom drugom i sve je vrlo logično.

Međutim, već nako vreme počinju da se javljaju napadi na nauku sa svih strana. Sve je više tvrdnji da nas uče “netačnoj nauci”, da postoji nekakvo “više znanje” koje je namenjeno samo “odabranima”. Ne bi bilo ništa čudno da su neka otkrića ostala skrivena: recimo da je konstruisan “motor na vodu”, da već postoji suštinska veštačka inteligencija ili nešto treće, četvrto. Ali da nije tačno ono što smo eksperimentima potvrđivali u školskim laboratorijama?!?

Tu su i optužbe na račun poznatih naučnika: Pastera, Darvina, Ajnštajna… uz tvrdnje da su plagijatori, šarlatani, miljenici vlasti i drugih moćnih krugova ali bez nuđenja ozbiljne alternative njihovog učenja. Nekada davno su napadi dolazili od strane Crkve jer su mnoge tvrdnje nauke bile u suprotnosti sa njihovim tvrdnjama, sada se nauka najviše napada generalizacijom, izjednačavanjem malverzacije “korporativne nauke” sa radom fundamentalne.

Osnovna razlika između ove dve nauke je ta da fundamentalna proučava prirodne zakone, objašnjava prirodne pojave i procese dok je korporativna okrenuta isključivo stvaranju profita. Korporativnu nauku ne interesuje istina, ako ima kupaca za laž – to će i dobiti. U vremenu korone smo postali svedoci da i fundamentalna nauka može da plasira laži ili bar da ne reaguje na njih iako bi morala. To radi pod pritiskom vlasti jer je vlast ta koja im odobrava sretstva za rad i život.

Kad je tako nešto moguće javlja se ozbiljna dilema kako verovati nauci. To u suštini nije teško pitanje, nauka se odavno zaštitila procedurama, protokolima i pravilima i da bi uopšte bilo moguće zloupotrebiti je neophodno je menjati te procedure, protokole ili pravila. I još bitnije, tvrdnje nauke ne smeju biti u koliziji sa osnovnim principima koji su odavno u upotrebi, ako se to primeti a nema prihvatljivog objašnjenja jasno je o čemu se radi.

Za razliku od većine agendi obrazovna nema mnogo ciljeva. Osnovni napad na nauku je usmeren na njen osnovni princip – na neophodnost dokazivanja nečega kako bi bilo prihvaćeno! Starijim generacijama je nezamislivo da se nešto prihvati “na časnu reč” ali smo u vreme korone to mnogo puta doživeli, uglavnom verujući joj ne očekujući laži sa te strane.

Onog momenta kad dokazivanje postane nepotrebno, istina postaje sve što poželimo. Tada i najluđe teorije mogu da budu predstavljene kao ispravne, sve što je potrebno je da dovoljan broj ljudi poveruje i podrži je. Ako se to zaista dogodi promene će biti drastične – nebo je granica! Bez potrebe za dokazivanjem istinu će određivati najglasniji (nešto što smo u politici već doživeli).

Drugi cilj koji nije ništa manje bitan je stvaranje “debilisane populacije”. Metode za postizanje toga su več predstavljene: pre par godina gradonačelnik Njujorka je izneo predlog da se upis u elitne državne škole ne obavlja po uspehu kao kriterijumu rangiranja već da se kandidati izvlače lutrijom!?! A sve “zbog pravednijeg izbora” jer se rangiranjem prema uspehu upisuje znatno manji broj crnih učenika u odnosu na bele! Ovo bi se moglo reći kao “Ne trebaju nam pametni već oni sa više sreće”.

Šta će da bude u daljem školovanju, hoće li te “srećne” da obaraju na ispitima ako ne znaju i tako dobiju mali broj diplomaca ili će drastično da smanje kriterijum prolaska? Gotovo sigurno bi bilo ovo drugo jer bi inače profesori bili napadnuti da nisu sposobni za svoj posao. Zamislite šta će se dogoditi kad takvi diplomci postanu profesori, pa kad njihovi diplomci postanu profesori. Čak ni uvoz stručnjaka više neće rešavati problem kao do sada jer sve ove agende nemaju lokalni karakter…

Još je jedan način stvaranja “debilisane populacije”, sve je jača inicijativa “učenja kod kuće”. Gledajući kvalitet znanja koga učenici dobijaju u školi to je sasvim opravdano i manji broj roditelja bi zaista na ovaj način obezbedio kvalitetno znanje svojoj deci ali većina ne bi. Mnogi roditelji ni sami nemaju dovoljno znanja a još su opasniji oni koji misle da znaju “bolje od obrazovnog sistema” pa počnu deci da predstavljaju nauku na pogrešan način. Na taj način i najpametnija deca mogu da se “debilišu”.

Iako čovek ima znanja, može biti izmanipulisan od strane Sistema jer ima toliko poverenje u vlast i institucije da ne dovodi u pitanje njihove tvrdnje (biće detaljnije objašnjeno u “agendi pod kodnim imenom sluđivanje”). Oni koji nemaju znanje siguran su plen manipulatora, bilo Sistema ili “radikalnih alternativaca”.

Ukoliko dozvolimo da uspe pokušaj gušenja nauke, ukoliko dozvolimo urušavanje obrazovnog sistema , budućnost nas i naše dece će biti u rukama onih koji realizuju ovu i mnoge druge agende. Kako znati da se globalno otopljenje ne ogleda samo u povećanju temperature i porastu nivoa mora ako ne znamo dovoljno iz te oblasti? Kako znati da je nestašica hrane veštačka ako nemate dovoljno znanja o njenoj proizvodnji, preradi, transportu i prodaji? Kako znati da vas lažu da vam sa vakcinom ušpricavaju čip ako nemate pojma kakva su ograničenja za veličinu takvog čipa, da mora da ima izvor napajanja…? Bez znanja ćemo se polako pretvarati u ljudske automate: lake za upravljanje i jeftine za održavanje – san svake totalitarne vlasti.

Foto naslovnice: pixabay.com

P O D I J E L I !

shumadinac

VEZANO

najnovije