Četvrtak, 18 srpnja, 2024
NaslovnicaWake upBorba za opstanak - 2.deo

Borba za opstanak – 2.deo

Zapratite nas na Telegramu: https://t.me/provjeri_hr

Vezano: Borba za opstanak - 1.deo (Uvod)

Borba do pobede

Da bi se protivnik pobedio mora se poznavati, odnosno mora se poznavati njegov način borbe – sam protivnik nije toliko bitan. Šta bi nam značilo da tačno znamo ko su Moćnici? Eliminišemo ih i problem rešen? Da li nestaje mafije ili bilo koje slične organizacije ako njen šef bude uhapšen ili ubijen? Moćnicima je od suštinske važnosti da ostanu anonimni, zato smišljaju razne “dimne zavese” iza kojih se kriju: masoni, iluminati, cionisti, razne porodice pa i pojedinci ali nama je jedino bitno da shvatimo model njihovog delovanja.

A taj model je krajnje jednostavan: potrebno je da svaki pojedinac u što većoj meri zavisi od Sistema! Dakle, ne da zavisimo samo od vlasti već da zavisimo od našeg poslodavca, lekara, policajca, sudije, profesora… pa do birokrate u opštini i seljaka na pijaci – ukratko, zavisni smo od mnogih u našem okruženju. To i jeste normalan odnos u društvu ali zavisnost u današnjem društvu nije na zdravim osnovama, ona nije u službi razvoja pojedinca kroz društvo već se koristi za zadovoljenje želja pojedinca na račun ostalih članova društva!

Takav odnos je neodrživ, takvo društvo je u fazi samodestrukcije i društvo bi se zaista urušilo bez “kontrolnog faktora” (Moćnika) koji tu samodestrukciju fino balansiraju – dodaju ako je nema dovoljno ili je koče ako se previše zaleti. Zbog toga mi jesmo zavisni i od poslodavca, policajca, lekara… ali pre svega smo zavisni od Moćnika koji tu zavisnost drže pod kontrolom.

- Advertisement -

Došli smo do logičnog pitanja: “Da li smo ludi da dozvolimo tako malignom entitetu da preuzme kontrolu nad našom sudbinom???”

Ne, nismo ludi, u pitanju je psihologija koja je najjače oruđe Moćnika. Lakše ćemo se odlučiti na beskonačan krug smene vlasti kriveći pojedince nego da priznamo da Sistem ne valja i da uzaludno gubimo vreme na novim pokušajima – jer “princ na belom konju” neće doći! Predstavnička demokratija u svojim temeljima ima uzidanu korupciju i svaka nova politička garnitura pre ili kasnije počinje da pije sa istog izvora kao i prethodna. Može li se onda ovo ludilo ikako zaustaviti?

Direktna demokratija

Da vidimo šta smo do sada zaključili: sve lošije živimo a sada nam je čak i fizički opstanak ugrožen (pandemije, glad, ratovi – samo je pitanje vremena) zato što odbijamo da prihvatimo da živimo u pogrešno organizovanom društvu! Nije problem da to shvatimo već nas užasava mogućnost promene u kojoj bi mogli da izgubimo komfor koji sada imamo! Spremni smo i dalje da trpimo, da se pravimo da ne vidimo gde ovo vodi samo da ne bi izgubili nadu da će sve da se vrati na staro… iako sa svih strana čujemo da povratka na staro neće biti.

Dobro, ako ipak odlučimo “da skočimo u nepoznato” da li imamo bilo kakvu ideju šta treba uraditi?

To je lako: ako je društvo organizovano na pogrešan način treba ga organizovati na neki bolji način! Predstavnička demokratija je u prošlosti imala opravdanje u komplikovanosti određivanja volje populacije, dolaskom interneta to opravdanje više ne postoji – danas brže može da se odredi mišljenje populacije o nekom pitanju nego što poslanici mogu da donesu zajednički stav o istom pitanju (imajući u vidu njihove lične interese koje moraju da usklade sa mnogim drugim)!

- Advertisement -

Iako je tehnički problem prevaziđen i dalje ostaje naša nespremnost na odgovornost donošenja odluka, možda ovo zvuči banalno ali to je sada suštinski problem! Kada neko drugi donosi odluku lako je svu krivicu za neuspeh svaliti na njega ali šta kad smo mi onaj ko pogreši? I da li smo uopšte sposobni za donošenje bitnih odluka?

I na ovo pitanje je lako odgovoriti: ko su ljudi koji danas donose odluke – vanzemaljci? Ili ljudi koji su do juče bili kao mi?

Dakle, argument da narod nije u stanju da upravlja svojom sudbinom ne stoji ali mora da se nauči disciplini i odgovornosti. Uostalom, u ovom momentu i da hoćemo ne možemo toliko da naškodimo sebi koliko će nam naškoditi oni koji sada nama upravljaju.

Da počnemo da gradimo logičan model vlasti potpuno zanemarujući trenutni model.

1. i osnovno – narod je taj koji upravlja svojim društvom (bar nam tako sve vreme pričaju)! Ako je to tačno onda narod treba da donosi odluke! Ko može bolje od ljudi u nekoj zajednici da zna koji su problemi te zajednice? Zato je najbolje da pripadnici neke zajednice definišu probleme i način njihovog rešavanja a ne neko ko u tu zajednicu dođe svake četvrte godine.

2. Za donošenje važnih odluka neophodna je visoka svest ljudi! Ovo bi sigurno bio problem u početku, sve do momenta kada se ljudi suoče sa posledicama neozbiljnih odluka. Dobar primer kako ne valja raditi je naš period samoupravljanja kada je sve greške radničkih saveta “peglala” država i na taj način onemogućavala razvoj svesti o odgovornosti za donesene odluke. Vremenom bi ljudi prihvatili da o građevinskim projektima ipak moraju da odlučuju arhitekte, o unapređenju proizvodnih procesa tehnolozi, o razvoju softvera programeri… Ali prava lepota ovakve organizacije je što i prodavac može svojim iskustvom da ukaže arhitekti na nedostatke u rasporedu prostorija u projektu novog tržnog centra, na probleme u funkcionisanju mesoreznice, na bagove u radu kase…

- Advertisement -

3. Na ovaj način je celo društvo uključeno u svoj razvoj. Slobodna razmena ideja, njihovo zajedničko razvijanje i usavršavanje bi dovelo do napretka kakav sada ne možemo ni da zamislimo. Mnogi tvrde da će veštačka inteligencija da napravi značajne promene ali isto to smo odavno i sami mogli da napravimo da naša ogromna “procesorska snaga” nije bila usmerena na utakmice, “sapunice” i jalova politička prepucavanja.

Obično se pod direktnom demokratijom podrazumeva referendum ali kad malo bolje razmislimo ko određuje o čemu se odlučuje i ko definiše referendumsko pitanje jasno je da je mogućnost manipulacije prevelika – čak i ako je brojanje glasova ispravno. Uostalom, to smo već doživljavali.

Veličina direktne demokratije nije u uključivanju svakog člana društva u odlučivanje, prava vrednost ovakve organizacije društva je u uključivanju ljudi u diskusije po svim pitanjima i na taj način korišćenju kompletnog intelektualnog potencijala tog društva. Internet nam pruža mogućnost komunikacije u realnom vremenu, potrebna je i mala grupa moderatora kako bi se eliminisalo spamovanje i vređanje na ličnoj osnovi… i imamo sve što nam je potrebno.

Društvo bi samo vremenom izbacilo na površinu prave autoritete (umesto šljama kako to danas funkcioniše) i ustanovilo pravila komunikacije kao i način kažnjavanja onih koji se tih pravila ne pridržavaju. U suštini, samo je potrebno primeniti pravila koja već funkcionišu u najmanjoj (zdravoj, složnoj) zajednici – porodici.

Mogućnost uspostave direktne demokratije

Ako je ovakav način organizacije društva perspektivan… kako je moguće da se o tome uopšte ne diskutuje? Da postavimo pitanje malo drugačije: ako je Moćnicima neka ideja pretnja, ako će ih ona lišiti svih poluga uticaja da li će dozvoliti stvaranje političke snage koja će promovisati tu ideju, da li će dozvoliti da se ona širi medijima (koji su u njihovom vlasništvu – čak i internet)? Ne da neće dozvoliti nego će učiniti sve što je u njihovoj moći da ta ideja ne ispliva na površinu – pogledajte samo koliku su snagu uložili u gušenju komunističke ideje koju su mnogo uspešnije kontrolisali.

U stvari, da bi bili do kraja precizni, direktnu demokratiju jesu pustili u manjoj meri, čak su dozvolili da na Islandu pobedi u jednom momentu ali samo kao “opomenu šta ne valja raditi”. Islanđani su u taj projekat ušli punog srca ali bez imalo mozga i opreza, ne uzimajući u obzir snagu protivnika na koga su krenuli.

Koji bi bio ispravan put za uvođenje direktne demokratije? Revolucija postoji kao mogućnost ali iz iskustva znamo da se to nikada ne završi dobro po narod. Sve što nam za taj poduhvat treba već nam se nalazi na raspolaganju: organizovati političku partiju kao telo za približavanje ove ideje ljudima i krajnjim ciljem rušenja parlamentarne vladavine a onda i samoukidanjem.

Sa ovim smo prilično zakasnili, danas se velike promene ne dešavaju na godišnjoj ili mesečnoj bazi – svakodnevno se menja svet pred našim očima, tolikom brzinom da ne uspevamo to da pratimo ali sa druge strane imamo priliku kakvu do sada nismo imali: Moćnoci sami ruše Sistem kako bi napravili za njih bolji. To stvara nestabilnu situaciju koju do kraja ne mogu da kontrolišu i uz malo mudrosti i mnogo sloge postoji mogućnost preuzimanja stvari u svoje ruke. Mogućnost postoji a na nama je da li ćemo je iskoristiti!

Sada je poslednji momenat da shvatimo da nam je ugrožen goli opstanak, već u sledećem ćemo biti u nekom rovu, logoru ili bolnici – ako bude mesta u logorima i bolnicama.

Ako mislite da grešim… primenite princip direktne demokratije i iznesite svoje mišljenje u komentaru ispod – pa da “ukrstimo argumente”.

P.S.

Ovo su samo konture ideje, tema je previše obimna pa bi zalaženje u sve detalje demoralisalo i najupornije da čitaju do kraja.

Foto naslovnice: pixabay.com

P O D I J E L I !

shumadinac

Svidio vam se članak? Trebamo i vašu pomoć da nastavimo iznositi istinu!

2 KOMENTARI

  1. Kada si prvi put izašao sa idejom o direktnoj demokraciji, ima tome 4 ili 5 godina, nazvao sam te sanjarem koji vjeruje u utopiju. Danas ne bih bio toliko oštar, ima u tome nešto, ali…
    Prvo ta ideja nije nova, počevši od Agore u Ateni pa do kratkotrajnih anarhističkih tvorevina, eksperimentiralo se s tim. Problem je da nigdje nikad nije zaživjela. Ljudi su komotni i lijeni, radije odu na pecanje ili prirede roštilj nego da se zamaraju rješenjima u politici. Drugo, i kad neka nova ideja, ne nužno loša, zaživi odmah se nađu “lideri” koji na tome grade svoj uspjeh, prigrabe vlast i pomalo se bogate. Treće, i da sve profunkcionira gdje je garancija da isti “moćnici” koji danas drmaju neće suptilno usmjeravati direktnu demokraciju kao i ovu parlamentarnu.
    Buduću da ne znamo ni tko su ni gdje su moćnicima se ne možemo obratiti sa svojim zahtjevima, možemo jedino njihovim piunima u parlamentu i vladi. E sad, iskustvo nam govori da svaki zahtjev koji im nije po volji automatski pada u vodu jer oni imaju za sve objašnjenje i sve što predlože u stvari je za naše dobro. Ostaje nam jedino da napravimo nešto da nas ozbiljno shvate i počnu nas tretirati ne kao malu nezrelu djecu nego kao ravnopravan faktor. Ukratko, djelujmo na nivou koji nam je dostupan, poznati političari i vlast, a ne na anonimni faktor, moćnici, o kojem nemamo pojma.
    Bitno je razumijeti da ni moćnici ni parlamentarci i vlade u stvari nemaju pojma o ničem stvarno bitnom za svakodnevni život. Znaju oni voziti auto, upaliti svjetlo, neki možda i izvaditi treći korijen bez digitrona, ali proizvesti hranu, energiju, odjeću, popraviti bilo koji ozbiljniji kvar ne znaju, ovise o nama, boraniji koju potcjenjuju. Bez nas oni su u kamenom dobu. Pa kad to znamo znamo da mi imamo moć. Jedini je problem kako tu moć pokazati i iskoristii da političari počnu raditi za nas, cijelo vrijeme upravo to tvrde, da rade za narod, a ne za moćnike i sebe. Naivni pokušaji poput obraćanja svojem saborskom zastupniku ili potpisivanje referenduma padaju u vodu. Izlasci na ulice nisu ništa drugo do malo jačeg kondicionog treninga bez mogućnosti bilo kakve promjene. Pobune i revolucije su passe, na kraju dovode do toga da sjaše Kurta a uzjaše Murta. Na kraju dolazimo do toga da efikasno može biti samo ono što će uzdrmati komociju i sigurnost onih na vlasti.
    Treba iskoristit njihovu nemoć da sami obezbijede normalan život sebi i svojima, jer smo rekli da ništa praktično i esencijalno ne znaju. Mi smo ih birali i izabrali, sad ih samo treba natjerati da rada nama u korist. Dobrovoljno sigurno neće ali hoće ako ih se pritisne. Najefikasniji način je generalni štrajk. Bez nasilja, bez nepotrebnih demonstracija, bez neizvjesnosti, treba trajati dovoljno dugi i sigurno prolazi.
    Treba imati dobru i razumnu ideju, realno ostvarivu (razvoj turizma na Marsu otpada), treba ju poslati izvršnoj vlasti kao prijedlog (primjer promjena mirovinske reforme u Francuskoj) pa kad ju vlada odbije ne izlaziti na ulice i paliti i rušiti nego jednostavno prekinuti svaku aktivnost (generalni štrajk). Sve staje, jedan dan, dva, tri…
    Ali tu dolazimo do ključnog pitanja: Iako smo svi za pozitivnu promjenu (deklarativno, pa i u gostioni poslije trećeg gemišta), tko je od nas spreman dan dva ne voziti se (autom ili javnim prijevozom), ne moći otići u dućan, biti bez struje, interneta, mobitela, biti nekoliko dana neplaćen?

    • U ogromnoj većini napisanog se slažemo: potpuno je tačno da DD nigde nije zaživela (posebno ne oblik o kojem ja govorim), čak i pored privremenog uspeha na Islandu koga sam pomenuo. Još je tačnije da nam takav oblik organizovanja društva “ne leži”, odnosno ne ako na njega nismo prisiljeni (recimo ratovi, prirodne katastrofe…). Međutim, to je jedini način (koliko ja vidim) da se izbegnu svi problemi sa kojima smo suočeni danas jer političare možemo privremeno naterati na neke poteze ali će nas sa te strane neprestano vrebati opasnost – posebno u današnje vreme kad je tehnologija iznad naše mogućnosti shvatanja (mislim na prosečnog čoveka). Političar je postalo profesija i to unosna profesija i kako (kao što si i ti rekao) ništa drugo ne znaju da rade tu ne trba očekivati nešto bolje.
      Na Moćnike još manje možemo da utičemo, njima je još lakše da se sklone u stranu i sačekaju pogodnije vreme – oni će uvek imati dovoljno za komforan život a ne žuri im se previše sa ostvarenjem svojih planova.

      Suština problema je u našoj psihologiji, mi smo programirani da ne razmišljamo o drugačijem načinu života jer “je ovaj najbolji”, programirani smo da želimo mnogo više nego što nam treba, nego što možemo da ostvarimo pa smo u stalnom konfliktu sa sobom. Programirani smo i da nam okolina ne želi dobro pa nemamo ništa što bi nas kočilo da okolinu varamo, izrabljujemo. Prirodno smo programirani na “mod agresije” koji smo donekle ublažili alu su nas “apgrejdovali” u “natprirodnu agresiju” umesto da idemo ka harmoniji.
      Moć je zaista bila u našim rukama a mi smo je “iznajmili” u zamenu za san koji su nam programirali. A san nikad neće biti realnost, ili ćemo da se budimo ili ćemo da se izgubimo u tom snu. Sećaš li se nekadašnjih radnih akcija – zašto društvo ne bi funkcionisalo na sličnom principu? Ti gajiš papriku, ubereš je i tvoj komšija dolazi da je razveze onima kojima je potrebna a ostatak u pogon na preradu. U povratku će ti doterati gorivo, testenine i stolicu – jer je to ono što tebi treba za život i rad. Praktično nemaš šta da brineš jer znaš da će sav rod da ti bude preuzet zato što gajiš ono i onoliko koliko je potrebno – to je odredio onaj čiji je to posao! Reći ćeš da državna privreda ne funkcioniše ali… u Kini funkcioniše. I to vrlo.

      Ako znaš da ne možeš da budeš gladan a ni bez zdravstvene nege jer neko drugi ne gaji papriku već leči ljude, ako znaš da će tvoja deca dobiti najbolje obrazovanje jer ne postoji rangiranje – svi su dužni da daju maksimuma oni koji to nisu u stanju ili uče kako da postignu ili idu na posao gde mogu da daju REALAN maksimum… ti nemaš ozbiljnog razloga za brigu! Oni koji ne žele da se trude dobiće minimum a najuspešniji će pored toga što imaju sve što im treba (a ne treba im nikakvih viškova već samo ono što u tom momentu upotrebljavaju) imaju i priznanje, ugled u društvu (ono što danas imaju oni koji vože Ferarija, ženu mlađu od ćerke, 2-3 fabrike…) – shvataš tu nebulozu? Ljudi koji bi u normalnom društvu bili ugledni danas su “nepodobni” i uglavnom šikanirani a šljam se popeo na sam vrh… ludilo!

      Dalje, nemaš svoj auto ili kuću – sve je društveno (kao malog su me zvali Švabo 😉 pa ni oko toga ne moraš da brineš. Auto napravljen da traje bar tri generacije, uzmeš prvi dostupan, odvezeš se gde hoćeš (čak i ako je dalje od 15 minuta :)))))))), u povratku uzmeš drugi… jer auto služi da se prevezeš od tačke A do tačke B a ne da lse leče kompleksi pokazujući ga – za to su zaduženi psiholozi.
      Iako kuća nije tvoja, rad na njoj (uz dozvolu i nadzor onoga kome je to posao) kako bi povećao svoj komfor se tretira kao i proizvodnja paprike… ili bilo koji drugi posao jer radiš U KORIST DRUŠTVA! Jer kuća ostaje društvu, može i tvojoj deci ako su zaslužili da žive u takvoj kući i ako ne žele da žive recimo na moru.
      ————————-
      Da ne dužim – postoji li TEHNIČKA prepreka za ovakvu organizaciju društva? Složićemo se oko psihološke, tu je potrebno ozbiljno reprogramiranje ali… izbor je uvek naš. Sami moramo da se odlučimo za agresivni ili mod harmonije i dobićemo ono što smo izabrali. Kao i sada.

VEZANO

najnovije