Zapratite nas na Telegramu: https://t.me/provjeri_hr
Vezano: Borba za opstanak - 1.deo (Uvod)
Borba do pobede
Da bi se protivnik pobedio mora se poznavati, odnosno mora se poznavati njegov način borbe – sam protivnik nije toliko bitan. Šta bi nam značilo da tačno znamo ko su Moćnici? Eliminišemo ih i problem rešen? Da li nestaje mafije ili bilo koje slične organizacije ako njen šef bude uhapšen ili ubijen? Moćnicima je od suštinske važnosti da ostanu anonimni, zato smišljaju razne “dimne zavese” iza kojih se kriju: masoni, iluminati, cionisti, razne porodice pa i pojedinci ali nama je jedino bitno da shvatimo model njihovog delovanja.
A taj model je krajnje jednostavan: potrebno je da svaki pojedinac u što većoj meri zavisi od Sistema! Dakle, ne da zavisimo samo od vlasti već da zavisimo od našeg poslodavca, lekara, policajca, sudije, profesora… pa do birokrate u opštini i seljaka na pijaci – ukratko, zavisni smo od mnogih u našem okruženju. To i jeste normalan odnos u društvu ali zavisnost u današnjem društvu nije na zdravim osnovama, ona nije u službi razvoja pojedinca kroz društvo već se koristi za zadovoljenje želja pojedinca na račun ostalih članova društva!
Takav odnos je neodrživ, takvo društvo je u fazi samodestrukcije i društvo bi se zaista urušilo bez “kontrolnog faktora” (Moćnika) koji tu samodestrukciju fino balansiraju – dodaju ako je nema dovoljno ili je koče ako se previše zaleti. Zbog toga mi jesmo zavisni i od poslodavca, policajca, lekara… ali pre svega smo zavisni od Moćnika koji tu zavisnost drže pod kontrolom.
Došli smo do logičnog pitanja: “Da li smo ludi da dozvolimo tako malignom entitetu da preuzme kontrolu nad našom sudbinom???”
Ne, nismo ludi, u pitanju je psihologija koja je najjače oruđe Moćnika. Lakše ćemo se odlučiti na beskonačan krug smene vlasti kriveći pojedince nego da priznamo da Sistem ne valja i da uzaludno gubimo vreme na novim pokušajima – jer “princ na belom konju” neće doći! Predstavnička demokratija u svojim temeljima ima uzidanu korupciju i svaka nova politička garnitura pre ili kasnije počinje da pije sa istog izvora kao i prethodna. Može li se onda ovo ludilo ikako zaustaviti?
Direktna demokratija
Da vidimo šta smo do sada zaključili: sve lošije živimo a sada nam je čak i fizički opstanak ugrožen (pandemije, glad, ratovi – samo je pitanje vremena) zato što odbijamo da prihvatimo da živimo u pogrešno organizovanom društvu! Nije problem da to shvatimo već nas užasava mogućnost promene u kojoj bi mogli da izgubimo komfor koji sada imamo! Spremni smo i dalje da trpimo, da se pravimo da ne vidimo gde ovo vodi samo da ne bi izgubili nadu da će sve da se vrati na staro… iako sa svih strana čujemo da povratka na staro neće biti.
Dobro, ako ipak odlučimo “da skočimo u nepoznato” da li imamo bilo kakvu ideju šta treba uraditi?
To je lako: ako je društvo organizovano na pogrešan način treba ga organizovati na neki bolji način! Predstavnička demokratija je u prošlosti imala opravdanje u komplikovanosti određivanja volje populacije, dolaskom interneta to opravdanje više ne postoji – danas brže može da se odredi mišljenje populacije o nekom pitanju nego što poslanici mogu da donesu zajednički stav o istom pitanju (imajući u vidu njihove lične interese koje moraju da usklade sa mnogim drugim)!
Iako je tehnički problem prevaziđen i dalje ostaje naša nespremnost na odgovornost donošenja odluka, možda ovo zvuči banalno ali to je sada suštinski problem! Kada neko drugi donosi odluku lako je svu krivicu za neuspeh svaliti na njega ali šta kad smo mi onaj ko pogreši? I da li smo uopšte sposobni za donošenje bitnih odluka?
I na ovo pitanje je lako odgovoriti: ko su ljudi koji danas donose odluke – vanzemaljci? Ili ljudi koji su do juče bili kao mi?
Dakle, argument da narod nije u stanju da upravlja svojom sudbinom ne stoji ali mora da se nauči disciplini i odgovornosti. Uostalom, u ovom momentu i da hoćemo ne možemo toliko da naškodimo sebi koliko će nam naškoditi oni koji sada nama upravljaju.
Da počnemo da gradimo logičan model vlasti potpuno zanemarujući trenutni model.
1. i osnovno – narod je taj koji upravlja svojim društvom (bar nam tako sve vreme pričaju)! Ako je to tačno onda narod treba da donosi odluke! Ko može bolje od ljudi u nekoj zajednici da zna koji su problemi te zajednice? Zato je najbolje da pripadnici neke zajednice definišu probleme i način njihovog rešavanja a ne neko ko u tu zajednicu dođe svake četvrte godine.
2. Za donošenje važnih odluka neophodna je visoka svest ljudi! Ovo bi sigurno bio problem u početku, sve do momenta kada se ljudi suoče sa posledicama neozbiljnih odluka. Dobar primer kako ne valja raditi je naš period samoupravljanja kada je sve greške radničkih saveta “peglala” država i na taj način onemogućavala razvoj svesti o odgovornosti za donesene odluke. Vremenom bi ljudi prihvatili da o građevinskim projektima ipak moraju da odlučuju arhitekte, o unapređenju proizvodnih procesa tehnolozi, o razvoju softvera programeri… Ali prava lepota ovakve organizacije je što i prodavac može svojim iskustvom da ukaže arhitekti na nedostatke u rasporedu prostorija u projektu novog tržnog centra, na probleme u funkcionisanju mesoreznice, na bagove u radu kase…
3. Na ovaj način je celo društvo uključeno u svoj razvoj. Slobodna razmena ideja, njihovo zajedničko razvijanje i usavršavanje bi dovelo do napretka kakav sada ne možemo ni da zamislimo. Mnogi tvrde da će veštačka inteligencija da napravi značajne promene ali isto to smo odavno i sami mogli da napravimo da naša ogromna “procesorska snaga” nije bila usmerena na utakmice, “sapunice” i jalova politička prepucavanja.
Obično se pod direktnom demokratijom podrazumeva referendum ali kad malo bolje razmislimo ko određuje o čemu se odlučuje i ko definiše referendumsko pitanje jasno je da je mogućnost manipulacije prevelika – čak i ako je brojanje glasova ispravno. Uostalom, to smo već doživljavali.
Veličina direktne demokratije nije u uključivanju svakog člana društva u odlučivanje, prava vrednost ovakve organizacije društva je u uključivanju ljudi u diskusije po svim pitanjima i na taj način korišćenju kompletnog intelektualnog potencijala tog društva. Internet nam pruža mogućnost komunikacije u realnom vremenu, potrebna je i mala grupa moderatora kako bi se eliminisalo spamovanje i vređanje na ličnoj osnovi… i imamo sve što nam je potrebno.
Društvo bi samo vremenom izbacilo na površinu prave autoritete (umesto šljama kako to danas funkcioniše) i ustanovilo pravila komunikacije kao i način kažnjavanja onih koji se tih pravila ne pridržavaju. U suštini, samo je potrebno primeniti pravila koja već funkcionišu u najmanjoj (zdravoj, složnoj) zajednici – porodici.
Mogućnost uspostave direktne demokratije
Ako je ovakav način organizacije društva perspektivan… kako je moguće da se o tome uopšte ne diskutuje? Da postavimo pitanje malo drugačije: ako je Moćnicima neka ideja pretnja, ako će ih ona lišiti svih poluga uticaja da li će dozvoliti stvaranje političke snage koja će promovisati tu ideju, da li će dozvoliti da se ona širi medijima (koji su u njihovom vlasništvu – čak i internet)? Ne da neće dozvoliti nego će učiniti sve što je u njihovoj moći da ta ideja ne ispliva na površinu – pogledajte samo koliku su snagu uložili u gušenju komunističke ideje koju su mnogo uspešnije kontrolisali.
U stvari, da bi bili do kraja precizni, direktnu demokratiju jesu pustili u manjoj meri, čak su dozvolili da na Islandu pobedi u jednom momentu ali samo kao “opomenu šta ne valja raditi”. Islanđani su u taj projekat ušli punog srca ali bez imalo mozga i opreza, ne uzimajući u obzir snagu protivnika na koga su krenuli.
Koji bi bio ispravan put za uvođenje direktne demokratije? Revolucija postoji kao mogućnost ali iz iskustva znamo da se to nikada ne završi dobro po narod. Sve što nam za taj poduhvat treba već nam se nalazi na raspolaganju: organizovati političku partiju kao telo za približavanje ove ideje ljudima i krajnjim ciljem rušenja parlamentarne vladavine a onda i samoukidanjem.
Sa ovim smo prilično zakasnili, danas se velike promene ne dešavaju na godišnjoj ili mesečnoj bazi – svakodnevno se menja svet pred našim očima, tolikom brzinom da ne uspevamo to da pratimo ali sa druge strane imamo priliku kakvu do sada nismo imali: Moćnoci sami ruše Sistem kako bi napravili za njih bolji. To stvara nestabilnu situaciju koju do kraja ne mogu da kontrolišu i uz malo mudrosti i mnogo sloge postoji mogućnost preuzimanja stvari u svoje ruke. Mogućnost postoji a na nama je da li ćemo je iskoristiti!
Sada je poslednji momenat da shvatimo da nam je ugrožen goli opstanak, već u sledećem ćemo biti u nekom rovu, logoru ili bolnici – ako bude mesta u logorima i bolnicama.
Ako mislite da grešim… primenite princip direktne demokratije i iznesite svoje mišljenje u komentaru ispod – pa da “ukrstimo argumente”.
P.S.
Ovo su samo konture ideje, tema je previše obimna pa bi zalaženje u sve detalje demoralisalo i najupornije da čitaju do kraja.
Foto naslovnice: pixabay.com
P O D I J E L I !
